Где се изгубила вештина слушања? – ауторка књиге „Вештина слушања” Кејт Марфи, сарадница Њујорк тајмса, трага у књизи за овим одговором. У свету у коме живимо технологија нам омогућава непрекидну дигиталну комуникацију, али исто тако она и одузима важну компоненту у комуникацији– слушање. Ауторка примећује, а верујем да се слажу и читаоци, да уколико нечија прича потраје дуже саговорници спуштају главе, проверавају поруке на мобилном телефону јер се појавила на екрану актуелна вест и сл.
У овој књизи ауторка на педагошки, интересантан, духовит и мудар начин говори о вештини слушања и то из различитих извора: обичних људи, научника, психолога, сарадника…
Упоређујући разговоре личне природе, како су се раније одвијали знатно дуже уз описе догађаја и осећања, сада се више у таквим разговорима показују слике на мобилном телефону уместо да се речима дочара то што је неко искусио и видео. Такође се све чешће, можда због несигурности у свој хумор или причу, приступа садржајима са видео-снимака са Јутјуба, интернета.
Данас је вештина да спречимо саговорника да се упусти у разговор, нарочито оне који се не слажу са нама, заменила вештину и способност за слушање. Да ли вам се десило када разговарате са неким, да се особа изненади када узвратите на то што вам је рекла. То је управо и изнела ауторка у књизи– док је интервјуисала људе често је имала осећај да нису навикли да их неко слуша, као да им је то потпуно ново искуство. А кад им са истинским занимањем узвратите, делују изненађено и одговоре много промишљеније и темељније.
Ауторка наводи да је обострано слушање једино што нас чува као врсту и чини је успешном. Међутим, разговори уживо изискују одређену врсту стрпљења, а у дигиталном свету комуникације губи се стрпљење. Због тога ауторка овде посебно истиче вештину и потребу за слушањем, јер ће саговорници у савременом свету постати на неки начин „уређаји” који нам на кратко могу одвући пажњу.
Поред слушања ауторка придаје значај тишини. Композитор Густав Малер је рекао: „Музика се не налази у нотама”. Као и у музици тако је и у разговору важно обратити пажњу на оно што речи покривају, а тишина отвара јер се „емоционални доживљај налази у тишини”.
Слушање је само по себи врлина која нас чини достојним највреднијих сазнања о другима. Слушати не значи само слушати онда кад неко други говори, већ и док ми говоримо. Слушати није лако, наш мозак ради брже од темпа којим ми и други говоримо и због тога нам пажња лако одлута.
Жан Пијаже, швајцарски психолог, колективни дијалог дефинише као обострано слушање и реаговање на то што се чуло, а то значи бити зрео са способношћу за повезивањем са другима.
Психолози, социолози и педагози почели су да упозоравају на епидемију усамљености у западном свету. Зато је време да престанемо да причамо, тј. да почнемо да слушамо–поручује нам ауторка.
Јела Станојевић, педагог
